Vec je dve godine proslo odkad si nas napustila, ostavila nas u suzama. Dve godine dana od onog kobnog, tragicnog dana. Dusa me boli i patim svaki dan od kada sam te zadnji put video, zadnji put poljubio i plakao molio da nam se vratis, ali ti nisi cula. Nakon toliko vremena, bol se nije umanjila, niti je praznine nestalo. Nemogu opisati ono sto osecam... osecaji tuge, boli gorcine, ljutnje se ispreplicu u meni... zamisljam da je sve ovo bila samo jedna prica sa tragicnim krajem, i koja ce nestati kada zatvorim korice knjige... ali ona ne nestaje... stvarnost je okrutna. Secam se svih momenata provedenih zajedno, secam se razgovora, osmeha, suza, boli, srece, tuge, svega ! Jos uvek cujem tvoje ohrabrenje kada pokleknem i nemogu dalje. Da kazes "mozes ti to". A ja, okrecem se oko sebe i neznam kuda da krenem, gde je to napred bez tebe...? Bez tebe izgubio sam osecaj za vreme, orjentaciju i smisao za zivot. Kuda da krenem...? Gledam nase prijatelje kako se bezbrizno raduju i smeju i zamisljam nas kako jos uvek uzivamo u najlepsem periodu zivota. Zelim da te vidim bar na trenutak, da ti cujem glas, da se smejes kao prije, da sve bude kao prije, ali... uvek prokleto "ali"... Jos uvek jasno vidim tvoj lik, cujem tvoj glas, kao da si tu, pored mene. Smrt ne postoji. Nema tih godina koje te mogu izbrisati iz mog srca i moje duse. Ljudi umiru tek kada ih svi zaborave, i zato andjele, budi zvezda na nebu i sjaj za nas, a nebo neka ti bude drugi dom i da nam nikada vise ne osetis nikakvu bol. Sretan je onaj kog je dotakla tvoja ljubav i dobrota. Hvala ti sto si svoj zivot podelila sa nama i sto si nas beskrajno volela. Pocivaj u miru andjele moj Volim te Borjanka !
